U radu Petra Hranuellija, forma se ne pojavljuje kao rezultat ideje, već kao posledica rada sa otporom. Kamen ne dozvoljava improvizaciju — uvodi sporost, disciplinu i nepovratnost svake odluke. Svaki rez uspostavlja odnos koji više nije moguće poništiti. U tom procesu, forma ne nastaje kao završetak, već kao stabilizovan trenutak unutar kontinuiranog pregovora između namere i materijala. Ciklus kaktusa razvija se kao struktura zadržanog kretanja. Vertikalne forme deluju zatvoreno, ali u sebi nose potencijal rasta koji je istovremeno aktiviran i zaustavljen. Površina zadržava trag rada, odbijajući da bude svedena na čistu formu. Napetost se ovde ne prikazuje — ona je ugrađena. Unutar tog jasno definisanog polja materijalne kondenzacije, crteži Miše Filipovca pojavljuju se kao diskretan pomak ka drugom registru. Za razliku od Hranuellijevog zadržavanja, Filipovac uvodi fragment i pomeranje. Telo se ne stabilizuje u figuri, već ostaje u stanju promenljivosti, raslojavanja i prekida. Njegovi radovi ne uspostavljaju paralelni sistem, već blago destabilizuju postojeći — otvarajući prostor u kojem se odnosi više ne zadržavaju, već razlažu i premeštaju. Između ova dva pristupa ne uspostavlja se ravnoteža, već razlika u intenzitetu. Dok se kod Hranuellija forma kondenzuje i zadržava, kod Filipovca ostaje u stalnom pomeranju. Forma u napetosti označava stanje u kojem forma ne proizlazi iz harmonije, već iz pritiska. Ona nije tema, već uslov.