Pa, kako prevesti reč „Zemljakinja“? Kao Škotu, pojam „bratstva među ljudima“ prilično mi je blizak, jer se na međunarodnom nivou povezuje sa našim nacionalnim pesnikom, Robertom ili „Rabijem“ Bernsom. Ali, ženski oblik „Zemljakinja“? „Sestrinstvo među ženama“? Tamarinim rečima (parafraziram), zemljakinja nosi dublje značenje od toga: označava sunarodnicu i razlikuje se od reči zemljanka (stanovnica planete Zemlje). „Ovu reč biste upotrebili da označite nekoga ko dolazi iz istog mesta (često u kontekstu sela ili nacije), trenutno pretpostavljajući osećaj povezanosti i poverenja u tu osobu koja je samo trenutak pre toga bila stranac ili ’drugi’.“ Naziv izložbe je semantičko istraživanje: u njegovom korenu je reč „zemlja“, koja na srpskom označava i planetu Zemlju, ali istovremeno i „tlo“ i „kopno“ – slično latinskoj reči „Terra“. Patriotizam je, prema rečima saputnika Džejmsa Bosvela, dr Samjuela Džonsona, bio „poslednje utočište hulja“. Kako god bilo, „Zemljakinja“ implicira nešto benignije i plemenitije od toga, aludirajući na zajedničku planetu Zemlju koju svi mi, njeni stanovnici, delimo i kojoj pripadamo, u svoj našoj složenoj raznolikosti. Mostovi i reke Na slikama uglavnom preovladavaju motivi mostova: kako izgrađenih, tako i porušenih. Mostovi koji premošćuju praznine i prelaze reke, što se može shvatiti i bukvalno i metaforički, podsećajući nas na roman „Na Drini ćuprija“ Iva Andrića, a ujedno i na metaforičko premošćavanje jaza između umetnosti i nauke – što je danas već kliše, ali je i dalje korisno. Mostovi na Tamarinim slikama su mnogo više od pukih arhetipskih simbola. Na primer, na zagonetnoj slici „Istrajnost“ (Perseverance), most, ogoljen i dominantan u pejzažu, porušen ili nedovršen, sa naglaskom na konstrukciju kolovoza, puta i njegovih stubova, postavlja pitanja: odakle dolazimo i kuda idemo: Quo vadimus? Koji je put? Paleta je raznovrsna ali harmonična, čak i umirujuća, sa plavim, čeličnoplavim i sivim tonovima betona i asfalta, ali uz nagoveštaj žive vegetacije i njenog korenskog sistema ispod; natpis „Život će istrajati“ obećava da će priroda s vremenom povratiti naše prolazne spomenike i građevine. Tamara se oslanja na Teslin trostruki princip „Hrana, mir i rad“, podsećajući na princip našeg Patrika Gedesa „Narod, rad, mesto“ (Folk, Work, Place). Ona takođe pominje „kretanje napred“, koje je tako dobro oslikano u reci koja se (nasuprot Heraklitu), paradoksalno, večno menja, a ostaje ista. Svoj glavni metod rada opisuje kao „razmišljanje kroz slikanje“, što rezonuje sa Gedesovim korišćenjem pojma „mašina za razmišljanje“. 8 slika, 9 umetničkih dela Umetničko delo broj 9 je performans pod nazivom „Zamah“ (Momentum), zamišljen kao ključ za ujedinjenje 8 izloženih slika. Tamara analizira, a zatim stvara performans zasnovan na Teslinoj interpretaciji čoveka „kao mase pokrenute silom“. Ona fizički vodi i uključuje učesnike u „kolektivni misaoni eksperiment o zajedništvu“. Individualnost svake slike naglašena je natpisima, koji predstavljaju izgovorene odgovore učesnika koje je Tamara ispisala belom kredom, pružajući participativni aspekt koji odražava činjenicu da moramo i da svi tragamo zajedno. Glavno delo na Tamarinoj izložbi je „Kosmičko predavanje 1“ (Cosmic Lecture 1), koje priziva njenu sopstvenu umetničko-naučnu istraživačku grupu u Škotskoj, Asteria Creative. Ovde ne vidim samo Mars, koji se pominje u tekstu – „Na Marsu ćemo učiti o miru, u miru“ – već i druge svetove koji se povlače u pozadinu; i to ne u nemom vakuumu svemira, već u veoma dinamičnom, energetskom okruženju. Da li su nas naši pohodi u svemir, da li nas je slika „Svemirskog broda Zemlja“ naučila da prepoznamo našu zajedničku ljudskost? Ili jednostavno i tragično prenosimo naše ljudske mane na Mesec, Mars i dalje? Umetnost i nauka mira Pristajući da napišem ovaj uvod za rad Tamare Rogović, želeo sam, lično, ne samo da se podsetim uzajamnih istorijskih odnosa između Škotske i Srbije, već i da pronađem neke lične veze. Dok smo razgovarali proteklih dana, one su same navirale: Bolnice škotskih žena i Elsi Inglis, misija u kojoj su učestvovale dve moje tetke, doduše u Francuskoj a ne u Srbiji; poseta druge tetke Istanbulu, Grčkoj i Jugoslaviji 1936. godine; gotovo legendarni rad Ričarda Demarka u Centralnoj Evropi, od Baltika do Balkana, sa kojim sarađujem od devedesetih godina, kao i na tekućim događajima u našem dragocenom prostoru Samerhol (Summerhall) u Edinburgu. Godine 1999. Demarko i ja smo organizovali konferenciju na temu „Umetnost i nauka mira i prevencija konflikata“. Dvadeset godina kasnije, Tamara i ja smo se prvi put sreli 2019. godine, ali pošto je ona nedavno diplomirala na Edinburškom koledžu umetnosti, mnogo intenzivnije smo sarađivali proteklih nedelja, zbog čega sam neizmerno srećan. Nadam se da ćemo u budućnosti ponovo pokrenuti neke od tema i ciljeva koje sam ovde pomenuo. Na kraju, sa kojim nas pitanjima suočava Tamarina izložba „Zemljakinja“? To su važna pitanja, duboka i najhitnija pitanja u današnjem nestabilnom svetu. Šta nas povezuje, osobu sa osobom, jedan narod sa drugim? Šta nas može navesti da verujemo jedni drugima, bez čega se mir ne može postići? Uživajte u izložbi. Ona je, zaista, „mašina za razmišljanje“. Kolin Sanderson