Spavanje je jedan od najvažnijih vidova našeg života, ujedno i onaj koji najmanje razumemo. U poređenju s nagonima za hranom, pićem i razmnožavanjem – razumevanje svrhe spavanja je mnogo teže i zahtevnije. Sanjanje stvara prostor virtuelne realnosti u kojem mozak spaja prošlo i sadašnje znanje, čime nadahnjuje našu kreativnost. Snovi su vekovima opčinjavali filozofe i umetnike. Doživljavani su kao božanske poruke i, od uspona psihoanalize u 19. veku, bili su ključ za razumevanje naše podsvesti. Prvi zabeleženi opis umetnikovog ličnog sna u zapadnoj umetnosti je delo Albrehta Direra - „Vizija iz sna” (1525). Ovaj akvarel, naizgled nanesen u brzini posle buđenja, prikazuje vodeni potop koji se sa neba stuštio na njega. Međutim, Direrov lični prikaz je veliki izuzetak. Iako je renesansa ohrabrivala interesovanja drevne filozofije za proučavanje snova, to se nije mirilo sa dominantnom hrišćanskom ideologijom, koja nije odobravala paganska tumačenja. Većina slika snova bila je biblijske prirode. Snovi kao teme u slikarstvu uglavnom su izašli iz mode u racionalnom dobu Prosvetiteljstva, ali je u 18. veku nastao jedan od najslavnijih opisa sna - „Noćna mora” (1781) Henrija Fuselija. Ova slika se i dalje opire tumačenjima, mada je neki doživljavaju kao preteču psihoanalitičkih teorija Sigmunda Frojda. U snolikim prizorima ispunjenim nespokojem Đorđa di Kirika ili neobičnim slikama, kolažima ili multimedijalnim delima Maksa Ernsta, snovi poprimaju oblik zagonetki koje dovode u pitanje gledaočevu percepciju stvarnosti nadrealizma potekla je iz Frojdovog „Tumačenja snova”. Prema Frojdu, snovi su izraz potajnih želja koje je izvitoperila autocenzura u slike koje nemaju smisla za snevača posle buđenja. Smatrao je da tumačenjem njihovog skrivenog značenja psihoanaliza može da izleči pacijenta od svega što ga muči. Za razliku od nadrealističkog slikarstva, gde snevač obično nije prikazan i gde se gledalac direktno suočava sa unutrašnjom logikom sna, na mojim delima koja su nastajala poslednjih godinu dana, inspirisana ovom tematikom, u glavnom fokusu je figura osobe koja spava. Kroz likovne prikaze usnulih, bez puno detalja, sa jednostavnim kompozicijama i smirenim koloritom, pokušao sam da na posmatrača prenesem atmosferu spokoja i bezbrižnosti. Pošto se stresan i užurban način života savremenog čoveka direktno reflektuje i na kvalitet spavanja, ova serija slika i crteža ukazuje na važnost ovakvog nesvesnog (i pomalo zapostavljenog) stanja u našim životima. S obzirom na to da spavanje već vekovima fascinira ljude i predmet je konstantnog istraživanja mnogih naučnih disciplina, njegove fiziološke funkcije nisu sasvim poznate i u velikoj meri se mogu podvesti pod hipoteze, iako čovek spavajući provede približno trećinu života. Na kraju krajeva, ova serija slika i crteža nije samo umetničko istraživanje na temu spavanja, već i podsetnik da se kroz snove možemo privremeno udaljiti od surove realnosti i osloboditi okova drugih ljudi, situacija ili okolnosti koje nas sputavaju. Snovi mogu da nam ponude nadu da barem privremeno možemo da prevaziđemo ograničenja sa kojima se suočavamo u teškim situacijama u svakodnevnom životu. Petar Mošić, Beograd, 2024.